Pitanja za sve?
Da li smo se nekada zapitali kuda zaista žurimo? Ako bi i neko dao odgovor na to pitanje, onda bi odgovor sigurno bio: „Žurimo da bi smo više zaradili“ ili „Žurimo da bi smo sustigli vreme“. U svoj toj žurbi, prinuđeni smo i da svakako nezdravo živimo. Dan za danom postajemo vremenske mašine. Da li je potpuno izbledela ona seoska razglednica naših predaka kada su sela bila puna, špajzevi i ostave prošarani đakonijama, livade i pašnjaci pokošeni, a domaća stoka namirena. Da li se izbrisala iz sećanja ona poslovica da „Zdravlje na usta ulazi“? Tu harmoniju danas je narušilo vreme, vreme novih trendova, novih stilova i iluzija o lagodnom životu u urbanim sredinama. Mirisne livade i šarena polja zamenjeni su asfaltom, a i ono malo stanovništva što je ostalo po selima većinom su stari. Okretanje ka tehnološkom razvoju, učestvovanje u virtuelnom svetu, dovelo je do gubitka ljudskog identiteta. Ruralne sredine u Srbiji bivaju izložene čestim migracijama lokalnog stanovništa, pri čemu najveći procenat čine mladi. Mišljenje, da se na selu ne može opstati, sve češće odvodi mlade u urbanije sredine. Slobodno možemo postaviti pitanje: Šta će biti sa selom i da li trebamo zaboraviti naše Bogom dane predele i plodne oranice? Međutim, nije to jedini problem sa kojim se danas suočavamo. Da li smo se upitali šta će biti sa našim zemljištem i prirodom koja Srbiju čini tako lepom? Hoćemo li i dalje obode sela „ukrašavati“ otpadom, a ivičnjake utrina i šuma pretvarati u smetlišta? Hoćemo li zemljište iscrpljivati do poslednje organske čestice. Povodom obeležavanja Međunarodne godine zemljišta u 2015. godini FAO je zemljište koje je do tada smatrano obnovljim resursom, zvanično proglasio neobnovljim. Prema istraživanjima koja su sprovedena u Vojvodini ustanovljeno je da je pad sadržaja humusa u našim zemljištima od 0,5 do 1,0%, što predstavlja izuzetno visoko smanjenje za kratak vremenski period, a na žalost mi smo ti svedoci gubitka plodnosti zemljišta. Naravno da je i nezdrava hrana sve češće na meniju. U naseljima niču kiosci brze hrane, industrijska hrana preovladava. Šta je sa onim starim bakinim receptima, onom ukusnom i mirisnom trpezom, koja leči i okrepljuje i telo, a i dušu? Hoćemo li takav izvor zdravlja, zameniti za neki obrok brze hrane, samo zato da bi smo sustigli vreme, koje nam ipak za korak uvek pobegne. Da li se nekada zapitamo može li ovakav stil brzog života iz jedne lagodnosti prerasti u teskobu? Tehnologija je napredovala, ali, da li baš u dobrom smeru? Iskušavanje prirode, nepostojanje granica za čoveka, nuklearna postrojenja, genetski inženjering u kojem se čovek igra Boga, ili nešto treće, dokaz je da čovek želi biti ukrotitelj svega što se pod njegovom rukom može naći. Katastrofe, bolesti i sve ono što danas može zadesiti savremenog čoveka, nije slučajnost, već jednostavno čovekov proizvod. Nekada je život ljudi imao drugačiji smisao. Čovek je bio aktivniji, organizovaniji, spretniji , mudriji i predvidljiviji. Selo, kao njegov jedini dom, bilo je stecište kulture, običaja i tradicije koji su se prenosili sa kolena na koleno i u amanet da će se negovati i čuvati. Da li danas taj amanet i da dalje važi? Okupirani aktivnostima modernog doba zaboravismo na sebe i na svoje korene. A deca? Šta je sa tim najvećim blagom i najvrednijim resursom koji može postojati. Jesu li ta deca ovog savremenog doba, upravo generacije kojima su stavljeni okovi sadašnjice i potpune virtuozne domestifikacije, zatvoreni u četiri zida u kojima se odigrava čitav njihov rast i razvoj uz sliku i zvuk savremenog sokoćala. Da li su takva deca srećna i zadovoljna svojim detinjstvom? Da li je sločajnost što današnja deca imaju izražen viši stepen deformiteta kičmenog stuba, grudnog koša, pojavu ravnih tabana, povećani stepen gojaznosti, a o alergijama i pojavama dijabetesa i da ne pričamo. Česta je anegdota naših starih o specijalitetu sa sela zvanom „Hled i mast“ ili „Hleb i pekmez“, gde prilikom konzumiranja ove poslastice u zaigranosti sa drugom decom u seoskom dvorištu, uvek ono gornje parče sa namazom padne u prašinu onda kada je zalogaj najslađi. No, mnogi po tom pitanju, nisu ni marili, podigli bi parče i nastavili dalje. Da li se i današnja deca susreću sa ovakvom zabavom kakvu su nekada naši stari imali, kada su im igrališta bila livade, igraonice- brda i gore, poslastičarnice – kuhinje u kojima se spremalo zdravlje, muzika- cvrkut ptica, a igrana serija – slika prirode, uživo. Sada možemo postaviti jedno logično pitanje: Šta dalje i kuda dalje? Kako vratiti duh i radost napuštenom selu, kako mlade podstaći i dokazati im da je egzistencija možda u tom istom na selu i da je noseći stub ljudskog društva? Njihova očevina i dedovina u senci zaborava strpljivo čekaju vreme nove odluke, a ta odluka upravo zavisi od mladih. Može li čovek kao najinteligentnije biće kome su sva čula podjednako razvijena, progledati i videti put kojim je do sada hodao, čuti zov prirode koji ga zove, osetiti miris pokošenog sena i tek izvađene pogače iz rerne, okusiti sočne plodove koje je zemlja dala u čast onome ko je nad njom znoj prolivao i prepoznati prijateljski poziv onih koji su na selu još ostali i koji žive u skladu sa prirodom. Može li čovek pobediti sebe i ponovo prelistati album starih uspomena njegovih predaka kojeg je negde zaturio u trci sa svojom senkom od koje ne može pobeći i čežnjom da bude ono što nije? Može li se korov sa zapuštenih njiva očistiti, mogu li napuštena seoska domaćinsta ponovo oživeti, voćnjaci i vinogradi orezati, a kuće zdravom i rumenom decom napuniti, pitanje je na koje odgovor ne može biti iskazan rečima, već jedino delom onih koji ovo budu krajnje ozbiljno shvatili. Može li ova nova generacija mladih ljudi krenuti stazom svojih predaka, a da buduće generacije budu oplemenjene samim životom na selu. Kao što se seme neke biljke svake godine polaže u zemlju iz koje se rađa novi život, tako bi neophodno bilo da i seme ljudskog razuma, jedoga dana proklija i izraste u jedno zdravo pokolenje, koja će sačuvati ono što ima. Na sva ova postavljena pitanja možda bi smo rešenje i odgovor pronašli u jednoj dobro organizovanoj masovnoj „Organic seobi“ na neku drugu planetu, gde bi se pridržavali pravila zdravog života i ne bi činili greške koje na našoj planeti činimo, ali ovo nije bajka sa srećnim krajem, već realna borba za opstanak. Možda ipak odgovor leži u sledećim rečima napisanim od strane nekog iskrenog i dobronamernog seljaka, na tabli, na ulasku u neko selo, koji kaže: „ Zemljače, ako si bez posla, vrati se u svoje rodno selo, očisti put i njivu od korova, a kada osetiš rodnu zemlju među prstima, shvatićeš da si i ti deo tog tvog sela. Srećno zemljače“. Ne zaboravimo majčin tanjir i očevu njivu, sačuvajmo zamljište sa kojeg još ubiramo slatke plodove, jer izgubimo li sve to, izgubili smo sami sebe i ne zaboravimo i to kako već reče Indijanski poglavica Sijetla „Zemlju nismo nasledili od svojih predaka, već pozajmili od svojih potomaka“. Neka na tome i ostane.
dipl.ing Bojan Vojnov
