Organska proizvodnja put za male poljoprivredne zemlje
Slovenija izdvaja subvencije koje mogu biti čak i do 45.000 evra po domaćinstvu ukoliko se bavi isključivo poljoprivredom, a 18.000 evra ako im poljoprivreda nije primarna delatnost * Svaki drugi Slovenac spreman je da domaći proizvod plati skuplje * Organska so tri puta skuplja od obične
Organska proizvodnja hrane predstavlja veliki potencijal za razvoj poljoprivrede ne samo kroz obim proizvodnje, već pre svega kroz više cene ovih proizvoda, ali je važno istaći da se radi o održivoj proizvodnji, proizvodnji koja doprinosi i zdravlju ljudi i očuvanju životne sredine.
I banke su uvidele potencijal organske hrane, pa je tako NLB banka ove godine ponovo raspisala konkurs u okviru kog će nagraditi tri najbolja projekta sa ukupno milion i po dinara. Prijave za konkurs traju do 21. aprila, a ova slovenačka banka nedavno je predstavila novinarima iz Srbije i programe slovenačkih institucija u okviru promocije poljoprivrede.
Slovenija, za razliku od Srbije, raspolaže daleko manjim raspoloživim poljoprivrednim površinama pa usmerava prilično visoke iznose subvencija u poljoprivredu. Prema rečima državnog sekretara u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i prehrane Slovenije Tanje Strniše, Slovenija je zaštitila poljoprivredno zemljište od pretvaranja u građevinsko uvođenjem takse za konverziju.
„Svrha te dažbine je da onaj ko želi da njivu pretvori u građevinsko zemljište razmisli još jednom pre nego što plati taksu“, rekla je Strniša dodajući da je od cele slovenačke teritorije svega 30 odsto poljoprivredno zemljište, a svega devet odsto su njive.
U nameri da zadrži mlade na selu da se bave poljoprivredom Slovenija izdvaja subvencije koje mogu biti čak i do 45.000 evra po domaćinstvu ukoliko se bavi isključivo poljoprivredom, a 18.000 evra ako im poljoprivreda nije primarna delatnost. Subvencije važe za vlasnike gazdinstava od najmanje šest hektara stare od 18 do 41 godine.
Slovenci su veoma aktivni u promociji domaćih poljoprivrednih proizvoda, mada kampanje poput „kupujte slovenačko“ nisu dozvoljene u EU. Jedna od strategija je ukazivanje na prednosti kupovine domaće robe, ali i na njen kvalitet, pa je danas svaki drugi Slovenac spreman da domaći proizvod plati skuplje. Jedan od načina da se suprotstave uvoznoj hrani je promocija ekološke, odnosno organske hrane. U Sloveniji je u 2015. godini oko 3.500 proizvođača na 42.000 hektara uzgajalo organsko povrće i voće. Prema rečima Strniše, cilj je da se organska proizvodnja proširi sa sadašnjih 4,7 odsto poljoprivrednog zemljišta.
Jedna od karakteristika organske proizvodnje, na koju ukazuju i mnogi naši stručnjaci je da su ovi proizvodi značajno skuplji od konvencionalno proizvedene hrane. Za male zemlje koje ne mogu da se obimom takmiče sa silama poput SAD, Brazila, Rusije, to je dobar način za razvoj domaće poljoprivrede. U Sloveniji jedan, možda malo neobičan primer organske proizvodnje koja dobro naplaćuje svoju robu su Piranske solane. Naime, ovaj prvenstveno rezervat prirode, proizvodi nerafinisanu kuhinjsku morsku so i prodaje je po tri puta većoj ceni od obične rafinisane soli koja prolazi hemijske tretmane.
Prema rečima Klavdija Godniča, direktora Solane, u svetu se svega pet odsto soli troši za ishranu, pa se ne isplati proizvoditi samo kuhinjsku so, već je zarada u industrijskoj soli čiji je onda nusproizvod kuhinjska so.
„Ako se obična so prodaje po 30-40 centi naša se prodaje po jedan evro. Recimo u Japanu u maloprodaji je 12 evra. Inače izvozimo oko petine proizvodnje, najviše u Italiju, Austriju i Nemačku, ali naša so stiže i do Rusije, SAD i Japana. Obična so podnosi troškove transporta do 300 kilometara, ali naša pošto je skuplja podnosi veće troškove transporta“, objašnjava Godnič.
Kod ove fabrike soli zanimljivo je da je u vlasništvu Telekoma Slovenije koji je opet u državnom vlasništvu.
Druga zanimljivost je da se i danas u sakupljanju soli koristi ista tehnologija, pa čak i isti alati kao pre 700 godina kada je na području Piranskog zaliva započela proizvodnja soli. Osim soli, ovde se skuplja i takozvani „slani cvet“, kristali sitniji od soli koji se nalaze na površini vode u vidu pene. Slani cvet se skuplja samo u vreme najveće žege od dva do četiri sata popodne i pri tome je veoma težak posao, tako da iako se dobro plaća nema mnogo onih koji se odlučuju za njegovo skupljanje. Prema rečima Godniča, slani cvet košta oko 16 evra po kilogramu, a neki renomiraniji beogradski restorani dolaze ovde da nabave ovaj začin. Osim proizvodnje soli, Solane su se bacile i u turizam, pa osim gledanja ptica čiji je ovo rezervat, napravljene su i banje sa toplom vodom. Zbog toga što se radi o parku pod zaštitom prirode samo 55 ljudi može istovremeno koristiti terme. Iz ovoga je proizašla ideja da se prodaje blato koje inače čini dno bazena za skupljanje soli, kao lekovito, protiv psorijaze ili reume, a u prodavnici u krugu parka kilogram ovog blata košta 30 evra.
Izvor:Danas
