Šta treba znati pri planiranju plodoreda?

Čuvanje plodnosti tla na oranicama ostvaruje se dobrim planiranjem plodoreda, posebno u ekološkoj proizvodnji. U ovom ratarenju, u strukturi plodoreda, krmne i leguminozne biljke, odnosno usevi za zeleno đubrenje, zauzimaju najmanje 20% obradivih površina, a strnine ili okopavine ne smeju da obuhvataju više od 50%.

Pri tome treba koristiti biljke sa različitom dubinom zakorenjivanja, različitom potrošnjom i potrebama za pojedinim hranivima.

Vrste i sorte koje čine plodored su one:

• koje su tražene na tržištu;
• o čijoj proizvodnji proizvođač ima dovoljno znanja i iskustva;
• za čiju proizvodnju postoji raspoloživa oprema;
• za koje se način đubrnja i obrade može prilagoditi tipu zemljišta i ostalim lokalnim agroekološkim uslovima;
• za koje postoji dovoljno radne snage na gazdinstvu;
• čiji se optimalni rokovi setve i berbe uklapaju u optimalan raspored korišćenja prirodnih i ljudskih resursa na gazdinstvu;
• čija se proizvodnja uklapa u raspoloživi proračun gazdinstva, a obećava ekonomičnost.

Plan plodoreda ne može se preuzeti ni kopirati, već se mora u potpunosti prilagoditi uslovima svakog pojedinog gazdinstva, vrednosti useva za održavanje plodnosti, sposobnosti čuvanja hraniva, mogućnosti suzbijanja štetnih organizama (korovi, bolesti i štetočine), kao i raspoloživosti radnom snagom i mehanizacijom.

Izrada plana plodoreda

Razvojem ekološke proizvodnje došlo je do širenja zapostavljenih ili uvođenja novih vrsta u nova područja proizvodnje, poput: pira, poznatog i kao dinkel, krupnik ili spelta (Triticum spelta), tritikale (Triticosecale), heljda (Fagopyrum esculentum), lan (Linum usitatisimum), štir (Amaranthus sp.), kinoa (Chenopodium quinoa), batat (Ipomoea batatas), čičoka (Helianthus tuberosus) i druge, koji pretežno imaju skromne zahteve prema zemljištu i agroklimatskim uslovima, a traženi su na tržištu.

Osnova za izbor plodoreda su zemljište, biološke specifičnosti biljaka kao i dobar odabir preduseva. Zato se pri izradi plana plodoreda treba koristiti sledećim podacima:

– primeri dobre smene useva:

• ozima pšenica posle raži i zobi daje dobre prinose, a posle ječma, zbog bolesti, značajno smanjuje prinose.
• Ozimi ječam dobro uspeva posle raži i zobi, a u ponovljenoj setvi daje niže pri­nose.
• Povoljne smene strnih žita su: zob-ozima pšenica, ozima pšenica-zob.
• Zob posle pšenice daje veće prinose nego posle krompira ili šećerne repe, jer u sušnim godinama zob pati od nedostataka vode.
• Kada je neophodno ponoviti setvu strnine na istoj parceli, trebalo bi se opredeliti za različitu biljnu vrstu (ječam, zob, tritikale).
• Paradajz se može gajiti i do dve godine uzastopno na istoj parceli, ali nikako posle paprike, plavog patlidžana i krompira.

– primeri smene useva koje treba izbegavati:

• јari ječam posle zobi;
• Pšenica nakon ječma;
• Jari ječam nakon ozimog ječma;
• Zob nakon zobi;
• Setvu heljde nakon pšenice, zbog prenosa bolesti prizemnog dela stabla;
• Suncokret zbog velikog napada bolesti i štetočina na istoj parceli može se sejati tek svake pete godine;
• Soja, uljana repica i grašak imaju zajedničke bolesti sa suncokretom, pa bi vremenski razmak između setve ovih useva i suncokreta trebalo da bude najmanje četiri godine.

Različite potrebe useva za hranivima

Pojedine vrste biljaka imaju različite zahteve prema hranivima i na različite načine osiromašuju tlo. Kukuruz, repa i povrće zahtevaju više hraniva od strnih žita i jednogodišnjih leguminoza. Lupina, bob, soja i heljda dobro iskorišćavaju teže pristupačne oblike fosfora, pa se posle ovih useva povećava sadržaj lako pristupačnog fosfora. Posle leguminoznih biljaka treba gajiti one vrste koje najbolje iskorištavaju povećan sadržaj azota u zemljištu.

Specifične potrebe pojedinih povrtarskih i ratarskih vrsta za hranivima:

• vrste sa povećanim zahtevima za azotom: salata, kupus, kelj, karfiol, brokoli, kelj pupčar, kukuruz (za zrno i silažu), šećerna repa, paprika, ozima pšenica;
• vrste sa povećanim zahtevima za fosforom i kalcijumom: paradajz, paprika, patlidžan, krastavci, dinje, bundeve, šećerna repa;
• vrste sa povećanim zahtevima za kalijumom: luk, šargarepa, beli luk, praziluk, repa, rotkvica, krompir, suncokret.

Regulacija štetnih organizama (bolesti, štetočine, korovi)

Usevi koji su botanički svrstani u iste familije ne treba neprestano uzgajati na istoj površini, jer se u zemljištu jednostrano nagomilavaju štetne materije, koje podstiču delovanje štetnih organizama. Zato je potrebno dobro isplanirati prostornu i vremensku smenu useva.

Kada su u pitanju bolesti i štetočine, treba voditi računa o vremenskom periodu koji treba proći da bi jedan usev ponovo došao na isto plodoredno polje. Smenjivanje lisnatih i korenastih vrsta sa žitima, takođe je preventivna mera u borbi sa štetnim organizmima. Na primer, višegodišnje krmne kulture potiskuju gljivu koja izaziva poleganje strnih žita, a kadifa, špargla, neven, facelija i raž su poznate antinematodne vrste.

Autor: Ljubica Magdič, struč. spec. ing. agr.

Foto: Eva Alex / Bigstock

Izvor: Agroklub