Zdravu hranu država đacima da obezbedi za užinu
[vc_row][vc_column width=“1/1″][vc_column_text]Najveće slabosti srpske poljoprivrede mogle bi se, da je volje, pretočiti u njene prednosti i kvalitet. To što, finansijski nemoćni, naši poljoprivrednici ne primenjuju agrotehniku ni blizu koliko bi trebalo, što nam je zemlja nezagađena, što su nam posedi mali, ako ništa, dobri su preduslovi za razvoj organske proizvodnje u Srbiji. Kad bismo povećali „organske“ površine i zdravlje brali s više hektara, po prostoj ekonomskoj logici,ti bi proizvodi bili i pristupačniji našim yepovima, a s obzirom na zahteve evropskih potrošača, bila bi nam širom otvorena i vrata tog tržišta. Pride, takva hrana mogla bi biti i dodatan kvalitet našoj turističkoj ponudi, razvoju ruralnih sredina, oživljavanju sela… Mogla bi, ali kako to kod nas gotovo po pravilu biva – nije.
Tačno je da se površine pod organskom proizvodnjom povećavaju iz godine u godinu pa smo tako po zvaničnoj statistici lane stigli do bezmalo 9.500 „zdravih“ hektara, ali daleko je to od onog što možemo. Na pitanje zašto ne koristimo to što nam je priroda podarila a prazni yepovi okrenuli u još veću korist, najčešći odgovor, verovatno i najtačniji, jeste da država nema dovoljno sluha. Ali, mnogo toga je i na nama samima, građanima, potrošačima i roditeljima, koji, pokazuje nam tuđe iskustvo, ne vode dovoljno računa o kvalitetu hrane i načinu ishrane.
– Posle zahtevnog procesa proizvodnje, poljoprivrednik dođe do toga da organski proizvod nema kome da proda – navodi u razgovoru za „Dnevnik“ osnivač i i vlasnik „Slovan progresa“ i „Zdravo organika“ iz Selenče, pionir u preradi organskih proizvoda u Srbiji Đuro Bocka. – A zato smo odgovorni mi, potrošači, jer, naravno ne umanjujući činjenicu da je prosečan kupac limitiran slabom kupovnom moći, ne razmišljamo o tome šta nam je na terpezama i šta nam deca jedu u školama. Evo, testirajte dvadesetoro učenika i ponudite im neki gazirani napitak i organski sok, sigurno će ih se dve trećine opredeliti za gazirano. To je, velikim delom, propust roditelja i vaspitača jer deca odmalena treba da znaju kako da se hrane. Toj negativnoj slici doprinosi i nedovoljna informisanost jer se u medijima i na javnim mestima nedovoljno govori o toj temi. O državnim podsticajima, koji su dobrano manji od evropskih, da ne govorimo. Elem, na stranu subvencije, država bi trebalo da obezbedi da se u škole za užinu uvede organski sok ili neki drugi organski proizvod. Nije to neizvodljivo, pogotovo u Vojvodini, i ima mnogo takvih primera u Evropi, ali o tome niko ne razmišlja.
Upravo želja da živi zdravo i da se on i njegova porodica hrane zdravo opredelila je našeg sagovornika za tu vrstu proizvodnje. Pre 13 godina, već etabliran u poslovnom svetu, upustio se i u „organske vode“. Kada se pružila prilika da se u njegovoj, do tada samo građevinskoj firmi, otvore drugi poslovi, odlučio je da to bude organska proizvodnja.
Danas se u Selenči, srpskoj prestonici organske proizvodnje, samo u sklopu Centra za organsku proizvodnju COPS, ta hrana proizvodi na deset hektara u farm-inkubatoru. COPS, inače, okuplja više od 200 članica, kroz njegove edukacije prošlo je više od 600 ljudi, a podršku svima koji imaju razvojne, istraživačke i inovativne planove daju eminentni stručnjaci iz naše i drugih zemalja.[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column width=“1/1″][vc_column_text]Izvor: Dnevnik[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]