Organska poljoprivreda kao razvojna šansa
[vc_row][vc_column width=“1/1″][vc_column_text]Obradom samo polovine površina koje se trenutno ne obrađuju ostvario bi se velik profit i uposlio značajan broj ljudi, smatra prof. dr Miladin Ševarlić.
Nedavno je završena javna rasprava o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, a najveće primedbe na ovaj dokument imala su udruženja koja okupljaju poljoprivredne proizvođače. Njihova bojazan je da će se dovođenjem stranih investitora i davanjem državne zemlje u zakup na dugi niz godina onemogućiti da do oranica dođu poljoprivrednici i na taj način osiguraju svoj opstanak na selu.
Svoje mišljenje o ovom problemu izneo je agrarni ekonomista, prof. dr Miladin Ševarlić prema čijoj nedavno objavljenoj studiji u Srbiji ima čak 424.000 hektara neobrađenog zemljišta. Ističe da je većina ovih površina u parlogu već više godina te da su stoga predodređene za zasnivanje organske proizvodnje. Na njima, naime, nije potrebno čekati da prođe trogodišnji period konverzije koji se standardno primenjuje prilikom preorijentacije iz konvencionalne u organsku proizvodnju.
Ukoliko bi barem 200 hiljada hektara ovih neiskorišćenih površina bilo namenjeno onima koji se već bave organskom proizvodnjom, ili tek nameravaju to da počnu postali bismo evropska velesila u ovom poslu, jer trenutno organsku proizvodnju imamo na svega 8.000 hektara, kaže prof. dr Ševarlić. Takođe bi radom na ovim površinama i izradom samoodrživih biznis planova mogao da se uhlebi bar deo nezaposlenih visokoobrazovanih kadrova agrarne struke.
Profesor ističe i da bi na ovim površinama mogao da se zaposli veliki broj radnika jer organska proizvodnja zahteva dosta ljudskog rada. Dodatni dobitak za životnu sredinu bio bi to što bi se na ovim površinama očuvao biodiverzitet i okolina zaštitila od zagađenja. Sledeći logičan korak, kako smatra, bilo bi udruživanje ovih proizvođača i podizanje zajedničkih pogona za preradu čime bi stvorili dodatu vrednost svojih proizvoda čija je cena i inače znatno viša u poređenju sa konvencionalnim. Udruživanje je važno i zbog mogućnosti grupne certifikacije koja je jeftinija u odnosu na pojedinačnu.
Na ovaj način, ocenjuje prof. dr Ševarlić, pomogao bi se opstanak porodičnih gazdinstava kojih je iz dana u dan sve manje. Doduše takva politika koja ne ide na ruku malim proizvođačima prisutna je gotovo svuda u svetu jer su se države, vođene profitom, uglavnom okrenule favorizovanju velikih agrobiznis kompanija.
Ne treba, međutim, zaboraviti da i dalje čak 80 odsto agrarnih proizvoda na svetsku pijacu dolazi upravo sa porodičnih farmi. Ova imanja su značajna jer im nije najvažniji profit, već samo ekonomska održivost uz proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane za porodicu i tržište. Iz tog razloga im treba pomoći da opstanu a ne, pogotovo kada je organska proizvodnja u pitanju, opterećivati ih taksama, dozvolama, naknadama za certifikaciju zbog čega su od starta u nepovoljnom položaju u poređenju s velikim proizvođačima, kaže prof. dr Miladin Ševarlić.
Mala gazdinstva mogu da se posmatraju i kao uporišta borbe protiv širenja GMO. Poljoprivrednici koji proizvode za sebe i lokalno nikada neće pristati na proizvodnju koja potencijalno može da bude opasna za njihovu porodicu i ljude iz zajednice. Iz tog razloga multinacionalne kompanije koje su zagovornici uzgoja GMO imaće u ovim ljudima stalne neprijatelje svoje politike. Profesor Ševarlić za kraj navodi podatak da su površine pod GMO usevima tokom poslednjih dvadeset godna porasle sa milion na čak 170 miliona hektara što ima negativne posledice na samo po opstanak porodičnih gazdinstava i kvalitet hrane, već i po očuvanje biodiverziteta planete. Naime, na ovim ogromnim površinama gaji se veoma mali broj biljnih vrsta.
Možda će pozivanje na očuvanje biodiverziteta, tradicionalnih vrednosti i malih porodičnih gazdinstava i odricanje od superprofita čini nerealnim. Treba ipak imati na umu da profit u ovoj oblasti, gde se proizvodi u saglasju sa prirodom, nimalo nije zanemarljiv. Tradicionalni, a posebno organski proizvodi, u prodavnicama dostižu cene koje su i po nekoliko puta veće u odnosu na konvencionalne. Činjenica je da ih trenutno nemamo dovoljno ni za svoje potrebe, a kamoli za izvoz. Evropa akcionim planovima povećava površine pod zdravom hranom kako bi izašla u susret sve većim zahtevima kupaca, ali te robe jednostavno nema dovoljno. Iz tog razloga i te kako treba razmišljati u pravcu veće proizvodnje zdrave hrane, koja bi bila sastavni deo eko i etno-turizma. Na taj način, prema viđenju svetskih i domaćih stručnjaka, ostvarila bi se idealna kombinacija zdravog i korisnog.
[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row][vc_row][vc_column width=“1/1″][vc_column_text]Izvor: Poljosfera[/vc_column_text][/vc_column][/vc_row]